Jesenja zavesa

Ovog oktobra smo srećni da uživamo u divnim sunčanim danima bez kiše, i sunce nas prosto mami da izađemo napolje! A napolju čitava paleta boja, opalog lišća na sve strane pa od silnog bacanja u vis i valjanja u istom počinju da se rađaju razne ideje.

Tako smo danas rešili da pravimo jesenju zavesu!

Na livadici iza naše kuće nema mnogo raznovrsnog drveća pa smo bili osuđeni na lišće lipe i oraha, a provukao se i pokoji bagrem.  Verujem da bi neki kesten ili platan bio veoma zanimljiv u ovakvom projektu ali bitno je da se dobro zabavimo i iskoristimo ono što imamo 🙂

Trudili smo se da nađemo interesantno lišće, ono koje ima više boja na sebi i naravno da bude celo da bi lepše izgledalo.

Dok smo skupljali lišće pričali smo o godišnjim dobima, o tome zašto lišće pada i sličnim stvarima…samo da vam kažem – količina pitanja koju u minuti izgovori prosečan četvorogodišnjak je neverovatna! 😀

Malo je reći da smo jedva krenuli kući  da nam je korpa od kolica bila prepuna lišća!

Za sam projekat ne treba puno!

Streč folija – ona lepljiva, providna
Makaze
i naravno – lišće!

 

Ovde se naoružajte strpljenjem jer kao što znate, streč folija ume da bude posebno svojeglava. Mi smo rešili tako što smo je „razapeli“ preko stola – za divno čudo, nije nas mnogo sekirala.

Ređajte lišće kako vam duša ište, nekim redom ili potpuno bez reda! Ambiciozniji (ili malo stariji i strpljiviji) mogu da pokušaju da nešto lišćem „oslikaju“, formiraju neke oblike i slično. Mi smo ipak izabrali onu – gde god nađeš zgodno mesto ti listić zalepi. 😀

Kada smo popunile celu traku, presavila sam streč foliju i „prelepila“ je celom dužinom. Pritiskajte šakama po celoj površini da isterate vazduh i zalepite dva dela folije jedan za drugi te tako „zarobite“ lišće između.

Zatim smo ovu gotovu traku pomerile na kraj stola pa razvukle novu traku – ali tako da se malo preklapa sa već postojećom! U zavisnosti od širine i dužine vašeg prozora ili vrata ponovićete ovaj proces nekoliko puta – ili možda i nećete ako imate streč foliju koja je veće širine od ove obične, kuhinjske. Mi smo ispunili format iz tri puta 🙂

Na samom kraju pažljivo odlepite foliju od stola i brižljivo odnesite do željenog prozora ili vrata. Još jedna divna stvar kod ovog materijala je što vam ne treba ništa da biste ovu „zavesu“ zalepili za prozor. Samo je prislonite i malo pritisnite na površinu stakla. Magija!

Obećavam, bićete oduševljeni rezultatom!

Super zabavno je, edukativno, a i prilicno brzo.
Pokušajte, i javite kako ste prošli 😉
Do sledećeg čitanja!

Kako smo preživeli put sa dvogodišnjakinjom :)

Konacno odmor!

Uz nekoliko kućnih saveta, razmatranja budzeta i opcija, konačno je odlučeno! Idemo u Švedsku kod moje tetke! Pošto je Anin tata trenutno jako zauzet i obavlja trenerski posao pa mora da bude dostupan 24/7 svojim sportistima u sezoni, odlučeno je da idemo nas dve i da povedemo baku, tj moju mamu. Odmor + familijarno okupljanje na severnim obalama…pa gde ćeš uzbudljivije!

Iščekivanje ukrcavanja

Destinacija odlučena, način putovanja – najjednostavniji moguć! Avion pa voz. Sve ukupno 4h putovanja. Poznajući sopstveno dete, to mogu biti najčarobnija 4 sata ili pak 4 sata iz pakla. Da predupredim mogućnot No.2 rešila sam da pripremim nekoliko aktivnosti.

U avionu

Njena interesovanja su sad već razgarnata ali nešto što je uvek aktuelno jesu crtanje i čitanje. Tako da smo spakovali jednu slikovnicu/mozgalicu/bojanku sa nalepnicama, i mini piši-briši. Portabl verzija kojoj sam koncem privezala olovčicu da je ne bismo izgubili. Mini bojice i mali blok papira za crtanje. Malo sam se zaletela, pa sam pomislila – hej, pa to je ipak SAMO 4 sata… No, rešila sam da ostavim sve te zanimacije, za svaki slučaj. Grickalice u vidu grisina i plazme i jedna mala flašica vode. I to je to.

Sad će klopaaa!!

Na kraju, u putu smo koristili samo piši-briši jer je bilo previše uzbuđenja – druženje sa stjuardesama, obraćanje kapetana koji je slušala širom otvorenih očiju, poletanje, klopa, odlazak u toalet, sletanje…pa onda čekanje kofera i ulazak u voz. Da bi u njemu zaspala i više od pola puta prespavala. Majčinska paranoja strikes again. Ali to je sasvim u redu.

Kakvi su vaši mališani u putu? Da li ste se posebno pripremali za takve akcije?

Do sledećeg čitanja, srećan put! 😉

Avantura zvana prvi obrok i plivanje u „opasnim“ vodama uvođenja čvrste hrane

Kad si novopečeni roditelj, sve ti je novo i ni o čemu pojma nemaš. Onda se tako pripremaš, iščitavaš stranice i stranice, slušaš savete i pokušavaš da u svojoj glavi to sve skockaš i prilagodiš svojoj bebi i njenim potrebama. Naravno, verujem da se neki od vas neće složiti sa mojim metodama, ja ni ne tvrdim da su one potpuno ispravne, ali su za nas bile sjajne.

Čitala sam kako je prvih 6 meseci bebi dovoljno majčino mleko, kako mali stomaci nisu spremni da prihvate čvrstu hranu, kako ih ne treba opterećivati i sl. Sa druge strane, u okruženju sam imala dosta primera gde su deca počela da jedu „na kašiku“ pre tih famoznih 6 meseci – uglavnom sa 4 i 5…Priznajem, bila sam nestrpljiva da uplovimo u tu avanturu a činilo mi se da je i Ana. Češće je sisala, nemirnije spavala, gledala nas opčinjeno dok jedemo…tako da sam rešila da se konsultujem sa doktorkom oko uvođenja čvrste hrane. Doktorka je dala zeleno svetlo da posle četvrtog meseca probamo sa pirinčanom kašom razblaženom mojim mlekom, i da vidimo kako će ona to da prihvati. Moram da napomenem da je ana već sa četiri meseca pokazala zainteresovanost da sedi, podizala se iz njihalice u polusedeći i sedeći položaj, tako da je i to uticalo na odluku da počnem da joj dajem kašice. Tako smo započeli malu avanturu zvana prvi obrok. Naravno, potrudili smo se da to zabeležimo kako dolikuje

Malo je reći da je bila oduševljena! 🙂

Na početku, dvoumila sam se da li da kupim gotove milupa pirinčane pahuljice ali sam na kraju rešila da sama kuvam pirinač. Dobro sam ga skuvala, i onda kašičicom proterivala kroz cediljku. Tu smesu sam pomešala sa mojim mlekom i ponudila mladoj dami. Onda je odlično prihvatila kašičicu, lepo je gutala, nije bljuckala, oblicivala se i mljackala zadovoljno. Smazala je sve što sam joj pripremila.

Sa pirinčanom kašom smo nastavili još nedelju dana polako povećavajući količinu za kašičicu pirinča. Posle dva dana primetili smo promene u stolici – nije više bila kremasta, već je postajala čvršća. Uprkos tome, Ana nije pokazivala da je to ometa u bilo kom smislu, tako da smo nastavili tim tempom.  Onda smo počeli da uvodimo ostale namirnice. Krompir, šargarepu, tikvicu, bundevu. Zatim jabuku, krušku, bananu. Kukuruznu kašu – kulju/palentu…Sa 6 meseci uveli smo i glutenske žitarice, pa smo pravili razne kombinacije. Sa sedam uveli smo mlečne proizvode – prvo jogurt, pa zatim kiselo mleko i pavlaku, mladi sir i domaći kefir.

Mešali smo razičite namirnice i isprobavali nove ukuse. Uživali smo i ona i mi, i radovali se svakom pojedenom zalogaju i olizanoj činijici. Na stranici ~bebin kuvar~ objavljivaću „recepte“ tj predloge mešavine obroka,užina i poslastica koje je Ana volela da jede. Možda vas inspirišu ili pomognu kada nemate ideje. 🙂

i za kraj, par malih, praktičnih saveta:

1. Investirajte u štapni mikser, ako ga već nemate. Mnogo je bolji nego blender jer su u početku količine koje oni pojedu veoma male, te nezgodne za blendanje u velikoj posudi.
2. Kupujte provereno, sveže voće i povrće. Idealno bi bilo da imate svoju baštu, ali ako to nije slučaj, procunjajte po pijaci, uvek se nađe neka tezga sa bakom ili dekom koje nisu nakrcane „plastičnim“ povrćem iz časopisa. Mnogo su veće šanse da kod njih pazarite dobru namirnicu. Ja to iz iskustva 😉
3. Ispoštujte pravilo od tri dana pri uvođenju svake nove namirnice. Ovo se radi iz prostog razloga da bi se eventualne reakcije na određenu namirnicu ispratile u potpunosti. Nove namirnice sam davala u prepodnevnim časovima, prvo bih dala čistu namirnicu, a sutradan bih je već pomešala sa nekim već isrobanim voćkama ili povrćkama. Ovo ne znači da morate na  svaka tri dana uvoditi nešto novo.
4. Pravite hranu vašoj deci, ne pribegavajte kupovnim kašicama sem u slučaju nužde – putovanja, izleta i sl. gde vam je nezgodno da nosite hranu spremljenu od kuće. Pripremanje obroka za važe najmilije je nešto što vas sa njima zbližava 😉
5. Možda će se vama te kašice učiniti bljutavim, ali to je samo zato jer smo mi, veliki, navikli na začine u hrani. Prvenstveno mislim na so i šećer. Bebama oni ne trebaju! Hranu možete da počnete da solite po malo, posle prve godine, kada bebac već uveliko jede ono što i vi. Šećer se trudite da izbegavate maksimalno, što je moguće duže. 😉
6. Kad smo kod šećera – zaobiđite sokove. Neki roditelji daju deci sok umesto užine. Naš stav je drugačiji – radije dajte detetu voćnu kašu iz koje može mnogo više da izvuče nego sok. Domaći, ceđeni sokovi su druga priča, ali i sa njima sačekajte još malo.
7. Voda – ako je do sada niste davali bebi, sa uvođenjem čvrste hrane započinje i obavezno davanje vode. Da li ćete prokuvavati „česmovaču“ ili  davati flaširanu vodu, odluka je potpuno na vama.
8. Budite strpljivi i nemojte se nervirati ako dete ne pojede količinu koju ste vi zacrtali 🙂 Oni vrlo dobro znaju i osećaju kada su siti iako mi ne mislimo tako. Ne komentarišite jelo ispred dece, jer ako procene da vas njihovo jelo tj. nejelo frustrira, vrlo je moguće da će to da počnu da koriste protiv vas 🙂 Budite opušteni i staloženi – ne pravite predstavu od obroka, to je jedna sasvim normalna stvar.
9. Uživajte u istraživanju ukusa i pripremanju obroka za vaše mališane, zdrave navike u ishrani od malena ne mogu se baš tako lako iskvariti 🙂 Svoje, malo iskvarene navike, ispravite uz vašeg malca.
10. Ne zaboravite da umešate tajni sastojak u svaki obrok! Pitate se koji? pa to je lako 😉 LJUBAV!

 

imate li vi još nešto da dodate?

 

Do sledećeg čitanja!

Bebe i kućni ljubimci

Ovo je Semi. Samanta. Naša usvojenica. Moj muž je pokupio iz dvorišta firme u kojoj je radio i doveo je kući. Tada je, po mišljenju veterinara imala oko 4 meseca. Prošlo je tri godine, a Semi je sa nama živela u stanu, kao ravnopravni član porodice.

Onda sam ja zatrudnela.

Na početku, svi su se pravili fini, da bi, već pred kraj trudnoće počela bujica pitanja i konstatacija.

„Semi, vidim ja, letećeš ti na selo.“

„Jel izbacujte Semi kad se rodi beba?“

„Šta ćete sa psom? Neće valjda da boravi u istoj prostoriji kao beba?“

i slično.

Ja sam se u sebi zgražavala i trudila se da ne prasnem dok pokušavam da utuvim ljudima u glavu da pas ostaje u kući i da neće pojesti bebu niti joj preneti neku smrtonosnu bolest.

A Semi je bila zbunjena. Shvatala je da se nešto sprema, osetila je komešanje, njuškala bebin krevetac i pokušavala da shvati šta će se to dogoditi.

Kada je došlo vreme našeg dolaska kući i momenta upoznavanja – nisam se brinula. Rešili smo da sve pustimo da ide svojim tokom i da to bude onako nonšalantno, da ne pravimo tenziju i time dodatno zbunimo našu kujicu.

Najbitnija stvar kod „upoznavanja“ jeste da ništa ne radite na silu. Semi je osetila prisustvo novog člana i mi smo je pustili da sama odluči kada će da ode i „ispita“ situaciju. Beba je bila u svom krevetcu a Semi je uz nas otišla i njuškala prvo stidljivo i polako da bi se na kraju oslobodila i pokušala da progura njušku između prečkica krevetca ne bi li dohvatila i liznula ručicu.

Nemojte vikati na psa, nemojte praviti nagle pokrete. Nemojte sklanjati bebu i podizati je tako da pas ne može da je dohvati – to će samo izazvati kontra efekat. Uz blag glas i naredbu „polako“ (ili koju već komandu koristite) pustite psa da njušne bebu ili joj lizne stopala – bebi neće ništa biti od toga a psu će to zbližavanje sa novim članom čopora značiti mnogo.

Morate znati da upoznavanje traje – Semi se potpuno opustila tek posle nekih sedam nedelja. Iako je odmah počela da reaguje na bebin plač, videlo se da je poptuno prihvatila i usvojila tek posle nekog vremena.

Moram da kažem da je u to prvo vreme zauzela neku distancu u odnosu na mene – sa bebom je bila mnogo sobodnija kada je moj muž bio tu. Da li je to zbog toga što je osećala da je to „moje mladunče“ pa je time iskazivala da joj je jasna hijerarhija, ne znam, tek, čini mi se da me se malo plašila i da je odmeravala moje reakcije na njenu komunikaciju sa Anom.

Sada su njih dve najbolje drugarice. Semi je pažljiva u igri iako ume da se zanese, ali trpi sva „gnjavljenja“ i čupanja ušiju i brkova. Takođe, Ani ona često posluži kao oslonac za uspinjanje i iznenađujuće je mirna i strpljiva u tim trenutcima sobzirom na njen nestašni karakter.

Mislim da nema ništa lepše nego kada vidim koliko se Ana raduje kada je vidi. Prati je pogledom, maše ručicama ka njoj i sve u svemu čini mi se da će to biti divno prijateljstvo. Dok je na podu, neretko juriša prema Semi i kada stigne do cilja sedne pored nje i promatra je. Pomaljaju se i neki pokušaji maženja ali otom potom, čini mi se da za sada Semi baš i ne uživa u njima, iako stojički trpi sve Anine izlive ljubavi.

Ono što je bitno kod vaspitanja psa i pravovremenog navikavanja na novonastalu situaciju jeste pomeranje granica dozvoljenih/nedozvoljenih stvari pre nego što beba dođe kući. Ako je pas spavao sa vama u sobi, a ne želite da to radi kada dođe beba, na vreme počnite sa dresurom i traženjem novog mesta za vašeg ljubimca. Dobra ideja je da kada se beba rodi, pre nego što dođete kući tata iz porodilišta donese neku krpicu koja će mirisati na bebu (njenu kapicu, pelenu ili sl) i tako će se pas navići na bebin miris pa neće biti toliko iznenađen bebinom pojavom. Neki preporučuju i puštanje bebinog plača kao dobru vežbu navikavanja.

U svakom slučaju, strpljenje i smirenost su ključni da bi ovaj tranzicioni period prošao lagano i neprimetno. Prirodno. Kako i treba da bude.

. Ljubimci mogu da spreče alergije. Istraživanja su pokazala da odrastanje uz kućnog ljubimca ne sam…

Originalno objavljeno na stranici www.lepotaizdravlje.rs/porodica/vi_i_vase_dete/pet-razloga-zasto-su-kucni-ljubimci-dobri-za-vase-dete © Lepota i zdravlje

Ono što se često pominje kao negativa strana cele ove priče jeste linjanje, bacili, bolesti i slične strašne stvari. Koje zapravo uopšte nisu strašne pogotovo jer taj pas živi sa vama, vakcinišete ga redovno, četkate ga, prašite protiv krpelja i buva i vodite računa o higijeni u stanu.

Dobre strane odrastanja su životinjom su mnogobrojne. Istraživanja pokazuju da ljubimci smanjuju pojavu alrgija i da je imuni sistem dece koja rastu uz ljubimca za nijansu jači. Redovna fizička aktivnost uz ljubimca, šetnje, istrčavanja ili jednostavno igranje na livadi je i za decu a i za roditelje super način da se druže u prirodi i održavaju kondiciju. Životinje decu uče odgovornosti. Kako vaša beba bude rasla, tako je vi sve više uključujte u brigu oko ljubimca. Sticanje radnih navika, prihvatanje obaveza i zadataka su jako bitan deo odrastanja a uz krznenog prijatelja to se mnogo lakše prihvati i nauči. Odnos koji dete uspostavi sa životinjom utiče pozitivno na njegovo samopouzdanje, i uči ih bezuslovnoj ljubavi. Najbolji prijatelj koji je tu da sasluša i pruži utehu kada je to potrebno. Najbolji čuvar svih tajni.

Ja sam možda subjektivna jer sam ceo život okružena psima, ali se nadam da sam barem nekome od vas, koji se premišljate, pomogla da prelomite i započnete prijateljstvo sa četvoronožnim vrtiguzom.

Do sledećeg čitanja!

Bebe rastu od ljubavi

Da, dobro ste pročitali. Odgovorno tvrdim da najviše rastu od ljubavi.

Kao mladi roditelji prvog deteta iskusili smo da naša okolina momentalno dobija sindrom „draga Saveta“ i nepozvana rešava da se uključi u vaspitanje našeg deteta. U moru instant saveta po internetu, od rođaka, rodbine, prijatelja ima ih naravno i dobrih i loših. Nasluša se čovek svega, na nešto se zgrozi, na nešto nasmeje, neki put značajno klimne glavom…od čuvenog „Ne navikavaj ga na ruke“ preko „Pusti ga nek plače, nek razvija pluća“ sve do „nemoj to tako, razmazićeš je“. Sigurna sa da imate da dodate još koju „mudrost“.

Rešila sam da se vodim instinktom. Da je uzmem u naručje svaki put kada zaplače. Da je utešim i pružim joj bliskost i toplotu zagrljaja.

„Ali navićiće se na ruke!“

Neka se navikne – navićiće se na ljubav!

Mala, krhka bića kakva jesu, bebama najviše treba bliskosti i nežnosti, treba im osećaj sigurnosti a to se najbolje postiže upravo tako – nošenjem i maženjem, tepanjem i pričanjem. Setite se da su oni devet meseci živeli u toplini materice, ušuškani i zaštićeni. Pružite im to osećanje i kasnije i izrašće u sjajne mlade ljude, emotivno stabilne, samostalne i sigurne u sebe.

Gledam je kako se menja. Raspoznajem nove potrebe i promene u njenom svakodnevnom ritmu. Srce mi zaigra svaki put kada uhvatim momenat nečega novog – naše pile raste! Postaje svesna svoje okoline sve više, i ta čarolija ne prestaje!

Ipak, nešto se ne menja – potreba za maženjem, zagrljajima i nežnostima.

Želim da zna da sam tu, uvek, da ne mora da se iskida od plača da bih je uzela u naručje. Želim da zna da je sasvim u redu tražiti bliskost, eto, samo zbog toga što je to lepo. Želim da zna da je volimo i da pored nas može uvek da se oseća sigurnom.

Naš mali ritual porodičnog cmakanja ujutru i uveče su nam omiljeni trenutci dana. Vreme osmeha i bezbrižnosti. Vreme za bezuslovnu ljubav, čistu, onakvu kakva zaista jeste.

Želim da za dvadeset godina mogu da je zagrlim i da je ona oseti istim ovim intenzitetom.

 

Do sledećeg čitanja,

nosajte se, grlite i gnjavite!

Igramo se!

Sa šest, skoro sedam meseci Ana je već „velika“ devojčica koja sve više shvata šta se oko nje dešava, pa samim tim više i bolje reaguje na igre i naša zabavljanja. Na repertoaru imamo već nekoliko ustaljenih igara koje ona voli i u njima uživa.

• Milila bubica – svi znamo ovu pesmicu! Nekoliko puta dnevno se „igramo“ ovako. Ona uglavnom sedi, ili leži a ja glumim bubicu. Na samom početku mog recitovanja, dok još ne završim reč „bubica“ ona počinje da se smeje i da hvata moje prste ne bi li sprečila bubicu da pronađe kućicu, koja je uglavnom ispod brade ili pod miškom. Kad bubica ipak stigne na odredište Ana zaciči od sreće i onda kreće novi krug. I tako u nedogled. Mislim da joj nikada ne bi dosadilo, i svak put je ista reakcija.
• Taši taši – i ovo je stara igra koja im, čini mi se, dugo bude interesantna. Pogotovo kad i sami nauče da tapšu. Ana to, naravno, još uvek ne ume, tako da ja tapšem a ona sa ushićenjem gleda u moje ruke i sluša stihove. Negde na pola pesmice, uhvati moje šake svojim ručicama i onda tako zajedno tapšemo. Jedva čekam da pređemo na „viši nivo“ kada će sama to da radi.
• Skrivalice iliti Gde je Ana? – Ovo nam je stara igra koju smo praktikovali negde od 3-4 meseca. Sada je naravno mnogo zanimljivije jer mnogo bolje reaguje. Igramo se tako što joj pokrijem lice pamučnom pelenicom, i pitam „Ana gde si?“ ili „Gde je Ana?“ i onda brzo pomaknem pelenu nasmejem se i kažem „Evo je! Tu je!“. Ona se smeje i čeka novu turu. Često je pustim da sama skine pelenu sa lica, čini mi se tako joj je još interesantnije. Od skoro smo počeli da se igramo skrivalice tako što je tata drži a ja se „krijem“ iza njegovih leđa. Onda izvirujem iza jednog pa iza drugog ramena. Kada shvati obrazac počinje sama da me traži izvijajući se na stranu na kojoj očekuje da izvirim. Onda je mi „prevarimo“ pa je iznenadim tako što ponovim stranu. Ona se tada potpuno oduševi i često počne da ciči od sreće. Takođe, ovo radimo i sa igračkama, posebno sa jednom zvečkom koju Ana obožava. (kada je pronađe obavezno je strpa u usta 😀 )

Sve mora d se proba 🙂

• Pevamo pesmice – Sve one lepe stare dečije pesme, Kolibri, Lakovića, Vladu i Gileta i njihov R&R za decu i muzičku azbuku, Branka Kockicu, zatim pesmice iz Diznijevih crtanih filmova. Takođe, često se tu nađe i neka pesma iz našeg redovnog muzičkog repertoara. 🙂 Vidim da joj melodije prijaju, pa se često i uspava dok pevušimo i njišemo se.
• Plešemo – ova aktivnost je uglavnom rezervisana za tatu. Njih dvoje plešu uz različitu mutiku, đuskaju, vrte se, tata je podigne visoko pa se tako zajedno okreću, i sve što može da vam padne napamet. Vidim da oboje baš uživaju u tome, a i ja uživam dok ih gledam i smišljam koju pesmu sledeću da im pustim! To se često pretvori u leti leti.
• Leti leti, iliti padobranac – kada Ana posmatra svet od gore i uživa u tome. Onda tako „lete“ po kući, a završi se kada tatu zabole ruke, jer njoj to nikada ne bi dosadilo.

Leti leti padobranac!

• Ogledalce, ogledalce – Ana obožava ogledala! Prosto je opčinjena njima. Kada ugleda svoj ili naš odraz osmeh je nepogrešivo od uva do uva a ručice grabe da dosegnu tu magičnu površinu. Ne moram da naglasim da su sva ogledala umrljana malim dečijim prstima… njeno oduševljenje nema cenu tako da često provodimo vreme izpred ogledala i pričamo, pevamo ili se jednostavno smejemo i uživamo.
• Čitamo – Ana već ima nekoliko svojih knjiga, što mene izuzetno raduje, i čitamo joj od njenog trećeg meseca. Par platnenih, mekanih, šuškavih, i dve tri tvrdih korica koje obožava da glođe, ali uživa i u crtežima voća koji se u knjizi nalaze. Jedna platnena knjiga je „peek-a-boo“ i ima vratanca ispod kojih se kriju različite životinje li predmeti. Pa onda tako otvaramo i pričamo joj o tome što se na slici nalazi. Ona najviše voli da stiska i mljacka ta „vratanca“ jer šuškaju ali nas pomno prati dok govorimo. Ipak, omiljena knjiga je velika platnena knjiga koju je dobila na poklon, jarkih boja, sa slikama koje prikazuju životinje sa farme. Veoma je interaktivna i verujem da će joj dugo biti interesantna jer ima dosta stvari koje mogu da se odlepe/zalepe, izvuku, pomere…takođe scene na slikama izrađene su od različitih materijala pa su interesantne i za opipavanje. Na primer, na crtežu gde se nalazi zeka, postoji mesto, džepić odkale „iz zemlje“ može da se izvuče plišana šargarepa, koja pritom lagano zvecka a „zeleniš“ šuška. Mislim da je ovakva knjiga idealna igračka jer se uz nju može naučiti dosta – a sve kroz igru!  Drago mi je što ona prihvata ovaj vid zabave veoma dobro i mislim da kasnija tranzicija na prave knjige neće uopšte biti teška.

Na knjigu može i da se (pri)legne!

• Razgovaramo – Razgovaramo po ceo dan! Non stop joj pričam i opisujem ono što trenutno radimo, ili joj jednostavno govorim šta mi padne na pamet. Ona me gleda, prati moje izraze lica, i onda vrlo često odgovori. Ja zatim ponovim ono što je ona „rekla“ i oponašam njenu mimiku, grimase i izraz lica. Tako često grgoćemo zajedno, gučemo i brbljamo.
• Igram se sama – Pored svog mog bavljenja njome jako mi je drago što traži „vreme za sebe“ kada se sama igra na krevetu ili podu. Okružimo je igračkama, i onda nastupa uživancija!  Ona se tu prevrće obrće, uzdiže, grize igračke, maše zvečkama i sve u svemu veoma se zabavlja. Naravno, mi smo uvek tu da nadziremo, ali ona je u stanju tako da se zanima i duže od pola sata. Često razgovaramo i tako, svako sa „svog“ mesta, pa se vratimo onome što smo radili. Moram da priznam da mi je to vreme značajno u smislu da predahnem, odmorim, surfujem a opet uživam u njenom prisustvu.

Svaki detalj mora da se ispita!

Naš dan uglavnom prolazi u kombinaciji i smenjivanju ovih aktivnosti. Kako raste, menjaju se i njene potrebe a mi se tome prilagođavamo. Polako joj postaje veoma interesantno da opipava različite površine, teksture, oblike, pa ću se baciti u akciju osmišljavanja i izrade jedne table različitih tekstura i predmeta (sensory board) i verujem da će je to okupirati u narednom periodu.

Ukoliko uspem u svojoj zamisli – čitaćete ovde!

Kako se vi igrate sa vašim bebaćima? Šta im je u ovom uzrastu bilo interesantno?

Do sledećeg čitanja, igrajte se!

Slinci su najveći neprijatelji beba i male dece

Ovo sam saznala na teži način. Morala sam da se izborim sa njima. Svi novopečeni roditelji će se naći u istoj istuaciji – neko pre neko kasnije, ali u svakom slučaju uverićete se u tačnost ove tvrdnje.

Nit znaju da ušmrknu nit da izduvaju. I tako ih guši šlajm, smeta kod sisanja, kod disanja, kod spavanja…ma kod svega.

I šta onda raditi? Čišćenje štapićima nije dovoljno jer su ti uporni slinci najčešće u dubini nosa. Pumpica je spas. Ali samo u kombinaciji sa fiziološkim rastvorom.

Najbolji savet koji sam pročitala na jednom od roditeljskih foruma a koji se u praksi pokazao kao zaista najbolji jeste medota „ceo špric fiziološkog u nos“. Grozno zvuči, grozno izgleda, predpostavljam da je i bebi grozno ali radi pos`o.

Proces je jednostavan u teoriji ali u praksi može da bude zeznuto zbog bebe koja se batrga. Ali ide odprilike ovako – napunite špric fiziološkim rastvorom, polegnete bebu na desni bok i BAM ušpricate ceo špric u desnu nozdrvu. Odma. Sve odjednom. Trebalo bi da tečnost sa viškom slinica izađe na drugu nozdrvu. Postavite bebu na stomak da višak fiziološkog i sekret iscuri, pa ponovite proces na bebinom levom boku sa levom nozdrvom.

Kada završite, usisajte preostali sekret pumpicom za nos.

Naša doktorka kaže da ovo može da se radi 3-4 puta dnevno ako ima baš puno sekreta. Ono što je bitno da se pre izvlačenja pumpicom nakapa barem malo fiziološkog da se ne bi iritirala sluzokoža.

Ako beba baš teško diše i „krklja“, savetuje se uzdizanje uzglavlja tako što ćete ispod dušeka na strani gde je bebina glava podmetnuti neku knjigu. Time se sprečava slivanje šlajma i olakšava joj se disanje.

Takođe, može se pre spavanja nakapati malo belog sleza koji će da pomogne tako što razvodnjava sekret pa on samim tim lakše izlazi napolje.

To su naša iskustva,i ono što je nama pomagalo. Možda vi koji ste takođe iskusili teror slinaca imate još neki savet?

Ukoliko niste, želim vam da sve ovo iskusite što kasnije. 😉

Do sledećeg čitanja!

Izlet sa bebom? Naravno!

„Odosmo na izlet!“

„Sa Anom?“

„Naravno!“

„Pa kako ćete? A krpelji? A alergija na travu? A kako ćeš sa hranom?“

A kako ovo, a kako ono…LAKO! Samo treba da imate volje i da se dobro organizujete.

Često me napadaju da ili previše ili premalo obučem bebu. Ja se vodim nekim pravilom da je oblačim kao i sebe + još jedan sloj odeće jer se ona, ipak, ne kreće. Ako je pak u marami, onda taj „+“ sloj ne oblačimo jer je ipak uz mene a i marama je greje. Ipak, pošto ćemo biti napolju, obukla sam je slojevito za mogućnost svuci-obuci-bez-mnogo-muke u odnosu na to kakvo vreme bude bilo.

Što se krpelja, i uopšte insekata tiče, rešili smo to tako što smo poneli svetlu prostirku na kojoj je ona sedela. Svaka bubica, mrav ili mrvica koja je pala videla se. Dakle, beba neće bauljati po travi i pokupiti ko zna šta sa zemlje, već će sedeti, ležati, igrati se na prostirci i biće konstantno pod vašim budnim okom.

Klopu smo ršili tako što smo poneli jednu kupovnu kašicu, koju je pojela kasnije, a prvi obrok koji je imala i koji sam spremila kod kuće, nosila sam u malim „termos“ posudicama.

I tako, uz logiku i dobru organizaciju mi se nauživasmo u iznenadnom izletu. Da smo paničili i lupali glavu kako da je zadržimo pod staklenim zvonom, propustili bismo jedan divan dan i njene osmehe.

Zato ne brigajte, nego imajte spremnu torbu za izlet, i kad god vam se ukaže prilika, pobegnite u prirodu!

        

i na kraju….zaspala je ovako…

Priroda izmori! 🙂

Do sledećeg čitanja!

Kako fotkati bebu?

Svaki roditelj želi da zabeleži odrastanje svog deteta – mnogo je trenutaka koji su važni i vredni beleženja. Ne retko, roditelji angažuju profesionalne fotografe kako bi te uspomene zaista bile mala umetnička dela. Ipak, to možete i sami – možda neće biti baš profi profi, ali ćete uz malo vežbe dobiti super fotke, a da ne pričam da ćete dosta da uštedite. 😉

Fotkati bebe je zaista interesntno i uzbudljivo, pogotovo ako fotkate svoju bebu – znate njen ritam, omiljenu zabavu i kako da joj izmamite osmeh. Ipak, to nije ni malo lak zadatak i zahteva vreme ,trud i strpljenje. Bebaći su nepredvidivi i teško je uhvatiti baš pravi trenutak – često dok se mi setimo da posegnemo za fotoaparatom – proš`o voz! Tehnologija je napredovala pa kamere dobrog kvaliteta imamo i na mobilnim telefonima što ovaj zadatak čini malo lakšim.

Ipak, savet broj jedan je da vam telefon sa kemricom ili fotos budu uvek napunjeni, sa dovoljno slobodne memorije i uvek tu negde, pri ruci.

Ono što je jako bitno je prostor u kome fotkate bebu ili dete. On treba da bude svetao – najbolje je dnevno svetlo a ako ne dnevno, onda je važno imati dobro veštačko osvetljenje. Pazite na kontra svetlo i senke – one mogu „uništiti“ dobar kadar. I zapamtite – što više svetla to će fotka biti oštrija. Ono što je povezano sa osvetljenjem jeste upotreba blica. Izbegavajte ga maksimalno, pogotovo u prvim danima bebinog života. Ukoliko je soba mračna, produžite ekspoziciju i otvorite blendu – učinite sve što možete pre nego što uključite blic.

Rutina je bebama svetinja – to sada već dobro znate. Stoga izaberite trenutak kada je beba odmorna, suva i sita – tada je raspoložena za igru i druženje. Ipak, to ne znači da ne možete da fotkate bebu dok spava, čak šta više, to će vam biti odlična podloga za eksperimentisanje sa svetlom, uglovima i različitim kadrovima.

Birajte pozadinu tako da bude ujednačena i jednostavna – previše detalja u pozadini može da skrene pogled sa glavnog aktera, a to svakako ne želimo. Pozadina može biti jednobojna ili pak šarena, ali neka u svakom slučaju bude mekana i nežna da bi vaš mališan na njoj uživao.

Pripremite se na vratolomije! Čučaćete, ležati, sedeti, izvijati se ovako i onako, samo da bi dobili dobar kadar. Trudite se da uvek budete u istom noviu sa bebom, jer će ona tada izgledati prirodnije, mada ponekad i ptičija perspektiva može da bude interesantna!

Uključite MAKRO i približite se bebi! Ufotkajte malene prste, ustašca, usnule okice ili obraz umazan prvom kašicom.  Beležiti detalje je jednako bitno.

Budite spremni da „lovite“ situacije i trenutke. Zato škljocajte! Digitalni fotoaparati su nam barem to omogućili. Od dvadeset fotki, jedna će biti ona prava koju ćete izraditi i uramiti.

Imaćete gomilu „za malo savršenih“ fotki – napravite od njih crno bele fotografije – malo povećajte kontrast i oduševićete se rezultatom. Pali u 99% slučajeva. 😉 I pored toga, koristite crno belu ili sepia fotografiju. Ume da bude mnogo efektinija i dramatičnija pa samim tim i bolja od kolora.

Najbitnije – uživajte! Neka to bude zabava i igra jer ćete tako dobiti najbolje rezultate.

I da. Izrađujte fotografije i pravite albume. U digitalizovanom vremenu to često zaboravljamo a fotka dobija na sojoj važnosti tek tako – izrađena u nekom ramu ili albumu, a i vama će izmamiti osmeh svaki put kada u nju pogledate.

 

Do sledećeg čitanja,

fotkajte!! 🙂

Prvi mesec

Prvi mesec je mesec upoznavanja. Spavanja, sisanja i menjanja pelena.

Promišljanja, razmišljanja i ne retko paničenja oko najmanjih sitnica, od pitanja „da li je ova kaka dobre boje“ preko „oo zašto toliko bljucka“ pa do muka „ne spava“ ili pak „samo spava“.

To vam sve posle bude smešno, ali ma koliko vam govorili da se opustite to je nešto kroz šta morate da prođete.

Mi smo sa veknicom imali neverovatnu sreću. Odmah je počela lepo da sisa,nisam imala problema sa dojkama, grčevi su nas zaobišli, spavala je u svom krevetu bez mnogo muke oko uspavljivanja. Jednom rečiju – pesma! Mi odmorni, ona raspoložena, od početka smo punim plućima proživljavali roditeljstvo.

Radovali se prvim nesvesnim osmesima koji su se najčešće javljali u nekom polusnu. Uživali u svakoj njenoj reakciji na nas, zvuk ili svetlo  i oduševljavali se malim savršenim bićem. Kada uspe da se usresredi na naša lica, cvetali bismo od sreće.

Jedanaestog dana otpao je pupčanik, i olakšao nam „muke“ oko obrađivanja, a bogami i kupanja. Tada smo počeli da je kupamo uz pomoć frotirskog kupka a ona je uživala potpoljena u vodi.

Prvi put smo izašli napolje kada je Ana imala 10 dana. Tada sam ja mogla bez mnogo muke da se krećem niz/uz stepenice i da hodam normalno. Prošetali 10ak minuta i vratili se nazad. Bila je to avantura.

~prvi put napolju~

Od tada svaki dan prošetamo barem malo. A prva duža šetnja, bila je sa njenih 18 dana. Otišli smo kolima do keja i nauživali se kraj reke…To su bili divni oktobarski dani, čini mi se da je sunce i iz nas isijavalo!

~uživancija na keju~

Naravno, nisu svi podržali našu odluku da tako rano krenemo napolje. Ipak, ja sam osećala da tako treba i mislim da bih poludela da sam sedela u kući 40 dana. I zato kao i u svemu, slušajte sebe i svoju intuiciju – nećete pogrešiti. Gledajući u nazad, opet bih sve isto uradila, jer mislim da joj je sunce i lepo vreme tih dana učinilo mnogo dobrog. Da su vremenske prilike bile lošije, verovatno bih čekala lepše dane, ali kraj oktobra 2013 je bio savršen i šteta je bilo propustiti ih.

Takođe, imali smo goste vrlo rano. Nama drage ljude, prijatelje i porodicu. Želeli smo da podelimo radost sa svima njima, i da budu uključeni u život naše devojčice od samog početka. Dan danas imamo mala okupljanja svake nedelje da najbližim prijateljima. Ona ih sada već prepoznaje i raduje im se. Naravno, preduslov je bio da budu zdravi – ali mislim da niko ko je imalo bočešljiv ili je bio u kontaktu sa nekim bolesnim neće ni pomisliti na to da dolazi u kuću tek rođene bebe ali nije na odmet naglasiti, jer, kao što znamo – ima nas raznih.

~ kod tate se spokojno drema ~

Negde pred kraj prvog meseca počela je da se zaokrugljuje. Čini mi se da se samo jedno jutro probudla sa ubuckanim obrazima.

Na merenju u savetovalištu saznali smo da je od rođenja sa 2850g i 47cm stigla do 4050g i 50cm! Malo je reći da smo rasli kao kvasac dok je dr hvalila kako je lepo napredovala i kako super reaguje na sve vežbice i „zadatke“.

Neka vas ne zamaraju i ne zbunjuju razne tabele, razvojne mape, grafikoni i ostale stvari koje pokušavaju vašu bebu da ubace u neki šablon. Svi ti mali ljudi su priča za sebe, individue koje se različito razvijaju i imaju svoj specifičan tempo rasta. Često se tu javi pitanje ima li dovoljno mleka, da li uvoditi dohranu i sl. Zato pažljivo birajte pedijatra i verujte mu, jer je on taj koji će vas najstručnije posavetovati. Mi u našu doktorku imamo bezgranično poverenje i zaista nam je puno pomogla oko nekih nedoumica.

Na kraju, ono što stalno ponavljam, uživajte i pokušajte da se ne opterećujete sitnicama. Upoznajte se sa bebom, igrajte se i pričajte joj od samog starta. Bićete iznenađeni kada sledećeg meseca bude počela da prepoznaje i da reaguje na neke od igara ili reči koje često koristite!

~najslađi zev na svetu~

Kako ste vi proveli vaš prvi mesec? Šta vam je zadavalo brige a šta zadovoljstvo?

Do sledećeg čitanja!