Ovo je pitanje koje mi se dugo motalo po glavi. I pre porođaja. A posebno ta dva dana provedena u porodilištu.
Stigle smo kući.
Šta sada?
Ona tek rođena, nesigurna van topline materice, ja pogubljena, skoro nepsosobna i fizički i psihički. Koktel emocija, fizički bol a opet neodoljivo zadovoljstvo i sreća.
Želela sam da odmorim, da spavam. A ona onda zaplače…
Prva noć je bila najteža – posle je bilo lako.
Bili smo oboje zbunjeni i uplašeni – Hej! Pa mi imamo bebu! Stajali pored krevetca i netremice gledali u našu veknicu. U tri puta podvrnute rukave najmanje benkice, u žvrk kose, u obrve koje se tek tek naziru, i male, male prste na rukama. Zapravo, nismo znali u šta pre da gledamo. Svojski smo se trudili da pupak obradimo kako treba, da umotamo švedsku pelenu da nigde ne žulja, da se izborimo sa vrtljivim nogicama i rukicama i da ih što brže i bezbolnije ubacimo u bodić i štramplice. I onda smo opet ako sedeli i gledali u nju, ne trepćući. Radovali se svakoj kaki – verujte, tu sreću samo roditelji mogu da razumeju!!
Veknica sreće
Muž mi je zaista bio neprocenjiva pomoć tih prvih dana (a i sada je). Donosio je na podoj, presvlačio, pomagao kod kupanja. Zaista, bio je pravi otac od početka, uključen u sve što se ticalo nje, i meni je neopisivo drago zbog toga. Od samog starta su stvorili vezu jedno sa drugim, onakvu kakva se rađa izmeću očeva i ćerki.
tata i ćera
Sa druge strane, ja sam se borila sa emocijama, sa podivljalim hormonima, sa nekim realnim i nerealnim strahovima. Borila sam se sa činjenicom da ti niko ne priča o tome kako je teško posle – kako ne možeš da sediš zbog rane, kako je odlazak u wc bolniji od samog porođaja, kako hoćeš da iskočiš iz kože jer bi da uradiš svašta nešto a ne možeš. Pa onda odeš da se tuširaš hiljaditi put u toku dana i plačeš. I onda izađeš sveža i grliš svoju mrvicu pa se začas opet zbog nečega zabrineš. I tako sve u krug. Postepeno, sve manje plačeš i stresiraš se a sve više se smeješ i uživaš. Hormoni se smiruju. Ali nastavljaš da brineš. I to se, valjda, nikada ne menja.
Ono što smo mi shvatili, jeste da za roditeljstvo ne možeš da se prirpemiš. Možeš da čitaš, listaš, potkivaš se teroijom. Ali praksa može biti skroz drugačija, i tu ti prelistane knjige i internet stranice ne pomažu. I to leži iza onog „šta sada?“. Na to pitanje odgovor je kod svakoga drugačiji. I svako se snađe! I čini mu se da je oduvek tako bilo i da je oduvek znao da promeni pelenu!
I zato uživajte u tome, istražujte i polako upoznjate svoju bebu! Njen karakter, njene potrebe. Pratite instinkt i volite je do neba i nazad.
I opustite se. Nisu oni baš tako krhki kako mi mislimo.
Do sledećeg čitanja!
Ovako se raste 