Prvi mesec

Prvi mesec je mesec upoznavanja. Spavanja, sisanja i menjanja pelena.

Promišljanja, razmišljanja i ne retko paničenja oko najmanjih sitnica, od pitanja „da li je ova kaka dobre boje“ preko „oo zašto toliko bljucka“ pa do muka „ne spava“ ili pak „samo spava“.

To vam sve posle bude smešno, ali ma koliko vam govorili da se opustite to je nešto kroz šta morate da prođete.

Mi smo sa veknicom imali neverovatnu sreću. Odmah je počela lepo da sisa,nisam imala problema sa dojkama, grčevi su nas zaobišli, spavala je u svom krevetu bez mnogo muke oko uspavljivanja. Jednom rečiju – pesma! Mi odmorni, ona raspoložena, od početka smo punim plućima proživljavali roditeljstvo.

Radovali se prvim nesvesnim osmesima koji su se najčešće javljali u nekom polusnu. Uživali u svakoj njenoj reakciji na nas, zvuk ili svetlo  i oduševljavali se malim savršenim bićem. Kada uspe da se usresredi na naša lica, cvetali bismo od sreće.

Jedanaestog dana otpao je pupčanik, i olakšao nam „muke“ oko obrađivanja, a bogami i kupanja. Tada smo počeli da je kupamo uz pomoć frotirskog kupka a ona je uživala potpoljena u vodi.

Prvi put smo izašli napolje kada je Ana imala 10 dana. Tada sam ja mogla bez mnogo muke da se krećem niz/uz stepenice i da hodam normalno. Prošetali 10ak minuta i vratili se nazad. Bila je to avantura.

~prvi put napolju~

Od tada svaki dan prošetamo barem malo. A prva duža šetnja, bila je sa njenih 18 dana. Otišli smo kolima do keja i nauživali se kraj reke…To su bili divni oktobarski dani, čini mi se da je sunce i iz nas isijavalo!

~uživancija na keju~

Naravno, nisu svi podržali našu odluku da tako rano krenemo napolje. Ipak, ja sam osećala da tako treba i mislim da bih poludela da sam sedela u kući 40 dana. I zato kao i u svemu, slušajte sebe i svoju intuiciju – nećete pogrešiti. Gledajući u nazad, opet bih sve isto uradila, jer mislim da joj je sunce i lepo vreme tih dana učinilo mnogo dobrog. Da su vremenske prilike bile lošije, verovatno bih čekala lepše dane, ali kraj oktobra 2013 je bio savršen i šteta je bilo propustiti ih.

Takođe, imali smo goste vrlo rano. Nama drage ljude, prijatelje i porodicu. Želeli smo da podelimo radost sa svima njima, i da budu uključeni u život naše devojčice od samog početka. Dan danas imamo mala okupljanja svake nedelje da najbližim prijateljima. Ona ih sada već prepoznaje i raduje im se. Naravno, preduslov je bio da budu zdravi – ali mislim da niko ko je imalo bočešljiv ili je bio u kontaktu sa nekim bolesnim neće ni pomisliti na to da dolazi u kuću tek rođene bebe ali nije na odmet naglasiti, jer, kao što znamo – ima nas raznih.

~ kod tate se spokojno drema ~

Negde pred kraj prvog meseca počela je da se zaokrugljuje. Čini mi se da se samo jedno jutro probudla sa ubuckanim obrazima.

Na merenju u savetovalištu saznali smo da je od rođenja sa 2850g i 47cm stigla do 4050g i 50cm! Malo je reći da smo rasli kao kvasac dok je dr hvalila kako je lepo napredovala i kako super reaguje na sve vežbice i „zadatke“.

Neka vas ne zamaraju i ne zbunjuju razne tabele, razvojne mape, grafikoni i ostale stvari koje pokušavaju vašu bebu da ubace u neki šablon. Svi ti mali ljudi su priča za sebe, individue koje se različito razvijaju i imaju svoj specifičan tempo rasta. Često se tu javi pitanje ima li dovoljno mleka, da li uvoditi dohranu i sl. Zato pažljivo birajte pedijatra i verujte mu, jer je on taj koji će vas najstručnije posavetovati. Mi u našu doktorku imamo bezgranično poverenje i zaista nam je puno pomogla oko nekih nedoumica.

Na kraju, ono što stalno ponavljam, uživajte i pokušajte da se ne opterećujete sitnicama. Upoznajte se sa bebom, igrajte se i pričajte joj od samog starta. Bićete iznenađeni kada sledećeg meseca bude počela da prepoznaje i da reaguje na neke od igara ili reči koje često koristite!

~najslađi zev na svetu~

Kako ste vi proveli vaš prvi mesec? Šta vam je zadavalo brige a šta zadovoljstvo?

Do sledećeg čitanja!

Stigle smo kući – šta sada?

Ovo je pitanje koje mi se dugo motalo po glavi. I pre porođaja. A posebno ta dva dana provedena u porodilištu.

Stigle smo kući.

Šta sada?

Ona tek rođena, nesigurna van topline materice, ja pogubljena, skoro nepsosobna i fizički i psihički. Koktel emocija, fizički bol a opet neodoljivo zadovoljstvo i sreća.
Želela sam da odmorim, da spavam. A ona onda zaplače…
Prva noć je bila najteža – posle je bilo lako.

Bili smo oboje zbunjeni i uplašeni – Hej! Pa mi imamo bebu! Stajali pored krevetca i netremice gledali u našu veknicu. U tri puta podvrnute rukave najmanje benkice, u žvrk kose, u obrve koje se tek tek naziru, i male, male prste na rukama. Zapravo, nismo znali u šta pre da gledamo. Svojski smo se trudili da pupak obradimo kako treba, da umotamo švedsku pelenu da nigde ne žulja, da se izborimo sa vrtljivim nogicama i rukicama i da ih što brže i bezbolnije ubacimo u bodić i štramplice. I onda smo opet ako sedeli i gledali u nju, ne trepćući. Radovali se svakoj kaki – verujte, tu sreću samo roditelji mogu da razumeju!!

Veknica sreće

Muž mi je zaista bio neprocenjiva pomoć tih prvih dana (a i sada je). Donosio je na podoj, presvlačio, pomagao kod kupanja.  Zaista, bio je pravi otac od početka, uključen u sve što se ticalo nje, i meni je neopisivo drago zbog toga. Od samog starta su stvorili vezu jedno sa drugim, onakvu kakva se rađa izmeću očeva i ćerki.

tata i ćera

Sa druge strane, ja sam se borila sa emocijama, sa podivljalim hormonima, sa nekim realnim i nerealnim strahovima. Borila sam se sa činjenicom da ti niko ne priča o tome kako je teško posle – kako ne možeš da sediš zbog rane, kako je odlazak u wc bolniji od samog porođaja, kako hoćeš da iskočiš iz kože jer bi da uradiš svašta nešto a ne možeš. Pa onda odeš da se tuširaš hiljaditi put u toku dana i plačeš. I onda izađeš sveža i grliš svoju mrvicu pa se začas opet zbog nečega zabrineš. I tako sve u krug. Postepeno, sve manje plačeš i stresiraš se a sve više se smeješ i uživaš. Hormoni se smiruju. Ali nastavljaš da brineš. I to se, valjda, nikada ne menja.

Ono što smo mi shvatili, jeste da za roditeljstvo ne možeš da se prirpemiš. Možeš da čitaš, listaš, potkivaš se teroijom. Ali praksa može biti skroz drugačija, i tu ti prelistane knjige i internet stranice ne pomažu. I to leži iza onog „šta sada?“. Na to pitanje odgovor je kod svakoga drugačiji. I svako se snađe! I čini mu se da je oduvek tako bilo i da je oduvek znao da promeni pelenu!

I zato uživajte u tome, istražujte i polako upoznjate svoju bebu! Njen karakter, njene potrebe. Pratite instinkt i volite je do neba i nazad.

I opustite se. Nisu oni baš tako krhki kako mi mislimo.

Do sledećeg čitanja!

Kako je sve počelo iliti priča o trudnoći i porođaju

Moja trudnoća je bila savršena. Znam da će me mnoge mame „mrzeti“ zbog ove rečenice ali zaista je bilo tako.Celim svojim tokom uredna, bez ikakvih problema, što bi moj Dr. rekao čak bolja od školske.

Prvi trimestar je proleteo. Još uvek sam se navikavala na činjenicu da u meni raste nov život, željno sam iščekivala da osetim prve pokrete, da ta moja trudnoća počne da se vidi, zamišljala sam kako će da teče, brinula da li će sve biti u redu i negde između dve naprasne promene raspoloženja, eto ga. Četvrti mesec je bio na pomolu.

Stomačić raste

Drugo tromesečje je zapravo bio možda najlepši period. Stomačić je porastao, beba je ojačala i njeni pokreti su postali osetni. Uživala sam u tom laganom meškoljenju, mazila stomak i pričala svojoj bebici planove o budućnosti. Bila sam aktivna, šetala sam, družila se, radila sve kućne poslove. Uživala sam u letu. Nisam se mnogo ugojila. Željno sam iščekivala svaki ultrazvuk da vidim svoju malu mrdalicu. Tek pred kraj drugog trimestra mrdalica je odlučila da je vreme da pokaže da je devojčica. Našoj sreći nije bilo kraja i već tada smo znali da ćemo je nazvati Ana.

Bela Stena – drugi trimestar

Sa trećim, finalnim trimestrom, oktobar se opasno bližio. Prvi deo je proleteo, a drugi se odužio. Malo me je hvatala panika, stomak je rastao i rastao i rastao…pomislila sam da nema dalje, a stomak je porastao još malo. Ana je bila jedna sitna devojčica. A ja još sitnija. Govorili su mi kako sam progutala lubenicu, a ja sam se ponekad osećala kao morž. Mazili su stomak, a ja sam uživala u njihovom ushićenju zbog moje sreće. Penjanje stepenicama postala je skoro pa nemoguća misija – nisam se predavala. Lagane šetnje su zaista bile lagane, i ja sam, kada me niko ne vidi hodala kao patkica – jer je tako bilo najlakše. Šutiranja i meškoljenja su sada već ponekad i bolna. Pogotovo kad je gospođica odlučivala da me čačne u bešiku ili rebro. I itekako vidljiva spoljnom posmatraču.

Nedelju dana pred porođaj

I taman kada sam pomislila da ću doslovce da puknem, to se i desilo.

11.oktobra, uveče, pukao je vodenjak. Ja sam proverila spisak,spredila se, popakovala poslednje stvari u torbu i pravac porodilište.

Kontrakcije su bolne, sve se odužilo, sporo se otvaram, kontrakcije bole, bole, bole….Tešim se mišlju da su se sve žene koje su došle u porodiliše porodile, pa ću u jednom momentu i ja. Nisam dugo spavala i jedini način da održim čistu svest je da se šalim. Umorna sam, i bojim se da neću uspeti da izguram do kraja kako treba. Međutim, četiri napona i jedan mali rez i to je bilo to. One kontrakcije su bile milijardu puta bolnije.

12.oktobra u 20:10 rodila se Ana. Malena i divna, plavih očiju i prodornog pogleda. Taj naš prvi pogled neću nikada da zaboravim.

Prva fotografija. Ana ovde ima jedva 20 minuta.

Osvojila je naša srca, uvukla nam se pod kožu i naterala da se zamislimo – kako smo mi, uopšte, živeli bez nje?!

Do sledećeg čitanja!