Stigle smo kući – šta sada?

Ovo je pitanje koje mi se dugo motalo po glavi. I pre porođaja. A posebno ta dva dana provedena u porodilištu.

Stigle smo kući.

Šta sada?

Ona tek rođena, nesigurna van topline materice, ja pogubljena, skoro nepsosobna i fizički i psihički. Koktel emocija, fizički bol a opet neodoljivo zadovoljstvo i sreća.
Želela sam da odmorim, da spavam. A ona onda zaplače…
Prva noć je bila najteža – posle je bilo lako.

Bili smo oboje zbunjeni i uplašeni – Hej! Pa mi imamo bebu! Stajali pored krevetca i netremice gledali u našu veknicu. U tri puta podvrnute rukave najmanje benkice, u žvrk kose, u obrve koje se tek tek naziru, i male, male prste na rukama. Zapravo, nismo znali u šta pre da gledamo. Svojski smo se trudili da pupak obradimo kako treba, da umotamo švedsku pelenu da nigde ne žulja, da se izborimo sa vrtljivim nogicama i rukicama i da ih što brže i bezbolnije ubacimo u bodić i štramplice. I onda smo opet ako sedeli i gledali u nju, ne trepćući. Radovali se svakoj kaki – verujte, tu sreću samo roditelji mogu da razumeju!!

Veknica sreće

Muž mi je zaista bio neprocenjiva pomoć tih prvih dana (a i sada je). Donosio je na podoj, presvlačio, pomagao kod kupanja.  Zaista, bio je pravi otac od početka, uključen u sve što se ticalo nje, i meni je neopisivo drago zbog toga. Od samog starta su stvorili vezu jedno sa drugim, onakvu kakva se rađa izmeću očeva i ćerki.

tata i ćera

tata i ćera

Sa druge strane, ja sam se borila sa emocijama, sa podivljalim hormonima, sa nekim realnim i nerealnim strahovima. Borila sam se sa činjenicom da ti niko ne priča o tome kako je teško posle – kako ne možeš da sediš zbog rane, kako je odlazak u wc bolniji od samog porođaja, kako hoćeš da iskočiš iz kože jer bi da uradiš svašta nešto a ne možeš. Pa onda odeš da se tuširaš hiljaditi put u toku dana i plačeš. I onda izađeš sveža i grliš svoju mrvicu pa se začas opet zbog nečega zabrineš. I tako sve u krug. Postepeno, sve manje plačeš i stresiraš se a sve više se smeješ i uživaš. Hormoni se smiruju. Ali nastavljaš da brineš. I to se, valjda, nikada ne menja.

Ono što smo mi shvatili, jeste da za roditeljstvo ne možeš da se prirpemiš. Možeš da čitaš, listaš, potkivaš se teroijom. Ali praksa može biti skroz drugačija, i tu ti prelistane knjige i internet stranice ne pomažu. I to leži iza onog „šta sada?“. Na to pitanje odgovor je kod svakoga drugačiji. I svako se snađe! I čini mu se da je oduvek tako bilo i da je oduvek znao da promeni pelenu!

I zato uživajte u tome, istražujte i polako upoznjate svoju bebu! Njen karakter, njene potrebe. Pratite instinkt i volite je do neba i nazad.

I opustite se. Nisu oni baš tako krhki kako mi mislimo.

Do sledećeg čitanja!

Advertisements

2 thoughts on “Stigle smo kući – šta sada?

  1. Kad vidim slike, setim se koliko su bili malecki kad su se tek rodili.
    Jeste bilo teško, ali kolika je to promena i koliki haos u početku – odlično smo se snašli.
    Korak po korak gradimo vezu za ceo život i to je nešto najlepše na svetu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s